“Gradu na vodi treba prići sa vode. Bar prvi put” –  Jasmina Mihajlović, “Putni album”

Dok je brod polako uplovljavao u kanal koji deli Đudeku i Drosoduro u daljini je, obasjana suncem, svetlucala kupola crkve Santa Maria della Salute.

Arhitekta Baldasare Longena bio je u pravu kada se zakleo na početku projekta da će ova crkva, posvećena Gospi od Spasa biti “crkva kakvu svet nije video.” Senat Serenissime je, da bi umilostivio Svevišnjeg i zaustavio epidemiju kuge od koje je stradalo oko 46000 stanovnika (oko 30%), objavio da će se na mestu Punta della Dogana (Carinski rt) izgraditi crkva posvećena Bogorodici (zaštitinici grada).

Crkva, najlepši primer venecijanskog baroka i Longenino životno delo, završena je 1681. Godinu dana nakon toga arhitekta je preminuo. Crkva je osveštana 1687. Osmougaonog je oblika, sa dve kupole i dva tornja visine 48m (u jednom je zvonik). Na vrhu kupole nalazi se statua Bogorodice. Impresivno stepenište vodi u prostranu i blistavu unutrašnjost u kojoj se nalazi šest bočnih kapela i tri oltara. Glavni oltar projektovao je Longena, a centralno mesto zauzima vizantijska ikona Bogorodice sa detetom (Madonna la Mesopanditissa).

Dužd Frančesko Morozini poklonio je 1670. crkvi ikonu koju je doneo sa Krita nakon Kandijskog rata. Veličanstvena dela Ticijana i Tintoreta upotpunjuju ovaj neverovatan ambijent. Crkva je otvorena svakog dana od 9:30-12 i od 15-17:30. Ulaz u crkvu je besplatan, dok se ulaz u Glavnu sakristiju (muzej) naplaćuje 4 evra.

Sagrađena je od istarskog kamena, takozvanog “mramorina” (cigle obložene mermernom prašinom). Temelji su postavljeni 1631. Postoje podaci da je utrošeno 1,156,650 drvenih obilca da bi se obezbedila stabilnost crkve u muljevitoj laguni.

Drvna građa doneta je iz Dalmacije i Crne Gore, a svoju ogorčenost zbog seče šume srpski pesnik, Laza Kostić iskazao je u pesmi “Dužde se ženi.”

Laza Kostić je u Veneciju prvi put došao sa suprugom Julijanom Palanački na svadbeno putovanje (priču o njima možete pročitati ovde ). Ostaje zatečen lepotom crkve i tada počinje da stvara svoje remek delo, pesmu “Santa Maria della Salute.” Bolna, čežnjiva i tužna pesma njegove duše i njegovog života.

Prvim stihovima izražava svoju bol zbog optužbi za seču šume i kaže:

Beznadežno je bio Laza Kostić zaljubljen u mlađahnu Lenku Dunđerski, ćerku svog prijatelja Lazara. Pisao joj je pesme (Gospođici L.D. u Spomencu), uživao u njenom društvu iako je znao da njih dvoje nikada neće svoju ljubav krunisati, jer trideset godina razlike između njih nije bilo prihvatljivo…

Lenka je dva meseca nakon Lazinog i Julijinog venčanja preminula u Beču od posledica tifusne groznice. Sahranjena je u svom rodnom Srbobranu. Posthumno, dobila je najlepšu ljubavnu pesmu od čoveka čija je ljubav bila toliko jaka i postojana, baš kao i crkva po kojoj je pesma dobila ime. Četrnaest dugih godina Laza Kostić je ovu pesmu stvarao i verovao je da će se njih dvoje, jednog dana, ponovo u raju ugledati. Tako se pesma i završava:

Pesmu u celosti možete pročitati ovde kao i priču o  Lenki Dunđerski i Lazi Kostiću

Svake godine, 21.novembra održava se Festa della Salute u kojoj učestvuju svi gradski funkcioneri. Tada se postavlja pontonski most kojim prolazi procesija sa Trga sv.Marka do crkve Salute (kako je u žargonu zovu stanovnici Venecije) da bi se tradicionalno obeležila zahvalnost zbog prestanka kuge i spasenja gradjana. Uvek kada dođem u Veneciju, zapalim sveće u crkvi i odrecitujem stihove koje znam. Moji dečaci su učili pesmu u školi, ali te mlade godine ne daju prostora da se sve to razume na pravi način, pa im je moja priča bila zanimljiva. Muž mi je rekao da je zapamtio prvu strofu, jer sam je toliko puta ponovila kada smo nas dvoje prvi put uplovili u Veneciju.

Venecija nije samo gužva na Trgu sv.Marka, ni kanali sa vodom neobičnog mirisa, kao ni velike bele lađe koje zaklanjaju vidik. Venecija – to su velike ljubavi, srećne, tragične, neostvarene, tajne baš kao i grad koji stotinama godina unazad čuva sećanja, a među tim sećanjima je i najlepša pesma o neostvarenoj ljubavi velikog srpskog pesnika Laze Kostića.

Što se tiče kupovine bezglutenskih namirnica u Veneciji Despar i Coop su bili naš izbor. Na Google maps možete proveriti lokacije marketa. U hotelu u kome smo odseli (Il Teatro ) spakovali su nam nekoliko mafina kao lanč paket i napravili smo po sendvič i poneli na izlet. Hotel je apartmanskog tipa tako da smo večeru sami spremali. Prilikom rezervacije potrebno je da naglasite da vam je potreban bezglutenski doručak.

Venecijanske kocke bez glutena

Sastojci:

I kora:

6 belanaca

6 kašika šećera

100g kokosovog brašna

5 ravnih kašika bezglutenskog brašna

II kora:

4 jaja

4 kašike šećera

2 kašike prosejanog kakaa

4 kašike bezglutenskog brašna

1 kašičica praška za pecivo

Fil:

6 žumanaca

120g šećera u prahu

1 vanil šećer

6 kašika mleka

200g maslaca

Glazura:
150g čokolade za kuvanje
50g maslaca
5 kašika mleka

Priprema:
I kora: Umutiti belanca sa šećerom. Dodati kokosovo brašno i bezglutensko brašno i lagano izmešati žicom ili mikserom. Sipati smesu u pleh obložen papirom za pečenje (30×20) i poravnati.

II kora: Umutiti belanca sa šećerom, dodati žumanca i dobro umutiti. Umešati kakao, brašno i prašak za pecivo. Lagano promešati da se smesa sjedini. Sipati preko smese od belanaca i staviti u rernu zagrejanu na 200°C i peći oko 15 minuta (ili duže, zavisi od rerne, moja je dosta jaka). Vodite računa da se kora ne prepeče jer će u tom slučaju kora od belanaca biti jako tvrda i neukusna. Nekoliko puta mi se desilo da sve ispočetka pravim, jer sam prepekla koru.

Fil: Umutiti žumanca sa šećerom i mlekom i kuvati na pari dok se ne zgusne. Kada prođete varjačom po dnu šerpe i ostane trag, znači da je fil skuvan. Penasto umutiti maslac. Kašiku po kašiku ohlađenog fila dodavati maslacu i mutiti da se fil poveže.

Izvaditi ohlađenu koru iz pleha, staviti na tacnu i premazati filom.

Glazura: Na pari otopiti čokoladu sa mlekom i maslacem. Malo prohladiti uz stalno mešanje i preliti preko kolača.