“Benvenuti” pisalo je na velikom bilbordu dok smo se lagano spuštali ka napuljskoj luci. U daljini se video Vezuv, a još dalje poluostrvo Sorento sa jedne strane dok su se sa druge strane nazirali obrisi ostrva Iskia i Proćida. Imponzantna konstrukcija stadiona San Paolo još uvek podseća na zlatne dane fudbalskog kluba Napoli koji je u sezoni 1986/87 i 1989/90 bio prvak Italije, dok je 1988/89 bio pobednik Kupa UEFA. Dres sa brojem 10 povučen je iz upotrebe u čast velikog Maradone, koji je uvek isticao kako je osećao veliku ljubav i pažnju i navijača i stanovnika Napulja, a nedavno je postao i počasni građanin ovog grada.

Staro gradsko jezgro nekadašnjeg antičkog Neapolisa od 1995. je pod zaštitom UNESO-a. Španski kvart je nezaobilazan u ovoj priči, sa uskim ulicama, starim zgradama i sumnjivim licima i scenografijom tipičnom za primorje. Veš koji se suši iznad vaših glava dok zavirujete u fantastične radnjice gde prodaju lokalne proizvode, ribu i morske plodove, savršeno pecivo i još savršeniji sladoled. Najbolji koji sam do sada probala.

                                Španski kvart

                              Španski kvart

Burbonski Kralj Karlo III je građanima Napulja, umesto trošnog i starog teatra Bartolomio, podario raskošan Teatar di San Carlo 4.novembra 1737. Toplo preporučujem obilazak ovog blistavog zdanja, starijeg i od Milanske skale i od venecijanskog La Fenice.

                                   Teatro di San Carlo

Kada iz tišine teatra izađete na vrele ulice Napulja, samo pređite ulicu i napravite predah u velikoj robnoj kući Galleria Umberto I (nekako mi tržni centar ne ide uz ovo zdanje). Izgrađena je u periodu od 1887-1891. sa 56 metara visokom staklenom kupolom, mermernim podovima sa mozaicima, kitnjastom dekoracijom i skupim prodavnicama.

                                                           Galerija Umberto I                       
Jedan od četiri kraka (ulaza) iz Galerije vodi u ulicu Toledo. Ako se odlučite za kupovinu i zaputite ka Danteovom trgu sigurno nećete pogrešiti jer mnoštvo raznih prodavnica gusto je raspoređeno duž ove 1,2km dugačke ulice. Pravi šoping raj. 

  Via Toledo

Ako se odlučite da krenete ka morskoj obali, ni tada nećete pogrešiti. Kada prođete pored fontane sa artičokom (Fontana di Carciofo) stižete do najvećeg napuljskog trga – Piazza del Plebiscito. U blizini je i jedna od  najstarijih kafeterija u Napulju – Caffe Gambrinus iz 1860.godine. Pogled na obližnji zamak Sant´Elmo i pitanje kakav li je pogled sa vidikovca (Belvedere San Martino)? 

                                         Zamak Sant´Elmo
Bazilika Svetog Franje podseća na rimski Panteon. Preko puta je kraljevska palata (Palazzio Reale), jedna od najvećih u Evropi. 

    Bazilika sv.Franje od Paola

    Trg Plebiscita

                                                        Palazzo Reale

Jedan od ulaza u grad je onaj koji prolazi kroz Kastel Nuovo. Pet odbrambenih kula i mermerna trijumfalna kapija svedoče o prohujalim vremenima ovog uzavrelog grada. Unutar zamka nalazi se muzej i protokolarne odaje grada. Tu je priređena svečanost u čast Sofije Loren koja je postala počasna građanka Napulja. Ona je uvek ponosno isticala “Ja nisam Italijanka, ja sam Napolitanka. A to je nešto sasvim drugo!” U kvartu i ulici Spaccanapoli snimljeni su mnogi filmovi, Sofija je zaista proslavila ovaj grad, a Vitorio de Sika je filmom “Zlato Napulja” odao na neki način počast ovom čudesnom gradu.

                                         Castel Nuovo – pogled iz luke

                               Castel Nuovo – trijumfalna kapija

Napulj je grad u kome vlada mafija – Kamora. O tome najbolje svedoči knjiga “Gomora” Roberta Savijanija, koja je poslužila i kao scenario za istoimeni film (kasnije i TV seriju). Koliko je Savijani realno prikazao stanje i uticaj ove organizacije govori i to da od izdavanja knjige živi pod stalnom policijskom zaštitom.

                                            Prodavnica voća i povrća

U Italiji, hrana je kult. Mamina ili bakina kuhinja su nezamenljive. Nije bitno koliko godina imate i kakvim se poslom bavite, hrana koju jedete mora biti savršena. 

Njeno veličanstvo – pizza od 2004. godine je na UNESCO-voj listi nematerijalne kulturne baštine. Kuvar Rafaele Esposito je 1889. napravio prvu picu u piceriji Brandi u čast kraljice Margarite Savojske. Danas je način pravljenja pice strogo regulisan od strane Udruženja majstora napolitanske pice, pa tako se izričito kaže da se peče samo u peći na drva ili ugalj (nekada je to bilo vulkansko kamenje), paradajz pelat je isključivo San Marzzano (sa obronka Vezuva), mocarela je od bivoljeg mleka (mozzarela di bufala), a debljina pice u središnjem delu ne sme biti deblja od 3-4mm dok prečnik ne sme biti veći od 35cm.

                                          Putokaz za piceriju Brandi

                                   Ploča na ulazu u piceriju Brandi


Pizzeria da Michele iz 1870. pored bogate istorije i ukusne hrane, poznata je i po filmu “Jedi, moli,voli” sa Džulijom Roberts u glavnoj ulozi. Ispred ulaza veliki broj turista čekao je da uđe i da se fotografiše na mestu gde im je omiljena filmska junakinja snimala i uživala u fantastičnom ukusu napolitanske pice. Odlučili smo se za uličnu varijantu i nismo pogrešili. Picu dobijete uvijenu u smeđi papir i preklopljenu kao knjigu, da fil ne iscuri i da se ne isflekate. 

                                         Čekajući red za pizzu


Napulj svakako nije najlepši grad u kome sam bila. Daleko je i od čistog i sređenog. O bezbednosti da ne govorim. Morate biti oprezni, ali kao i u svakom lučkom gradu. Možda nije obećan grad za život. Doduše, malo vremena sam provela da bih mogla da sudim. 

Dok smo pijuckali espreso u kafeteriji pored Neptunove fontane i slušali neprevaziđenog Karuza, dok su se slike proživljenog ređale, kroz smeh sam zaključila da će poslovica “Vidi Napulj i umri” morati da sačeka. Bar da još koji put prošetam bučnim ulicama, da se popenjem na Vezuv, da proverim reči Miloša Crnjanskog da “…kopno Neapolja je isto tako bajno kao i zaliv neapolitanski.” Da naučim da napravim pravu Margaritu.

Bezglutenska pizza Margarita

Sastojci:
500 grama bezglutenskog brašna
15 grama kvasca
300 ml mlake vode
1 kašičica maslinovog ulja
so
1-2 pakovanja mocarele (2 kugle)
1 konzerva pelata od paradajza
nekoliko listića svežeg bosiljka
origano

Priprema:
Staviti kvasac u malo mlake vode, sačekati da se aktivira pa pomešati sa brašnom. Zamesiti mekano testo. Vodu dodavati postepeno. Testo treba da se odvaja od posude i da se vrlo malo lepi za prste. U zavisnosti od vrste brašna, možda će vam trebati malo više ili malo manje vode pa je zato bitno da je postepeno dodajete. Gotovo testo zarezati na površini u obliku krsta i ostaviti oko pola sata da nadođe.

Podelite testo na nekoliko komada (2-3 zavisi koliko veliku picu hoćete da napravite) i svaki komad nekoliko puta posebno premesiti, donjim delom dlana da testo postane koliko je moguće elastično. Staviti kugle od testa na tacnu, prekriti krpom i ostaviti sat vremena da narastu.

Naraslo testo staviti na radnu površinu posutu brašnom i lagano rastanjiti rukama dok ne dobijete debljinu od par centimetara. Zatim lagano prstima tanjiti testo u jednu pa u drugu stranu dok se ne dobije tanko testo. Prebaciti u pleh i još malo prstima oblikovati (ako su se negde pojavile rupice, popraviti). Naravno, sve ovo možete raditi u početku i na papiru za pečenje.

Pelat od paradajza sipajte u tanjir, izmešajte pa kašikom nanesite na testo. Mocarelu iskidajte na jednake komade i ravnomerno je raspredite svuda po testu. 3-4 listića bosiljka sitno iseckati i posuti testo. Ostatak ostaviti za kasnije. Dodati malo origana. Po potrebi, još malo posoliti i poprskati maslinovim uljem. Rernu zagrejati na 230°C i peći picu 15 minuta. Gotovu picu posuti svežim listićima bosiljka.

Recept za pizza testo preuzet je iz časopisa Sale i pepe.