Leto je pravo vreme za otkrivanje novih i interesantnih destinacija. Ne morate da pregazite pola sveta, dovoljno je da se zaputite u komšiluk, ovaj put u Crnu Goru. Sa nestrpljenjem sam očekivala planinarsku turu “Moračke planine i kanjon Mrtvice” u organizaciji planinarskog kluba KAUP. Iako nisam bila u nekoj formi, odlučila sam da krenem sa drugaricom jer je programom bila predviđena teža i lakša trasa. Svi koji su se prijavili, imali su mogućnost da biraju i podjednako uživaju u lepotama ovih nesvakidašnjih predela. Nas dve smo se na početku razdvojile pa smo kasnije u smeštaju prepričavale jedna drugoj doživljaje. Bilo je zabavno. Boravak je podrazumevao trodnevno pešačenje uz jedno spavanje u katunu Minić ( Hostel Jezero) kraj Kapetanovog (Trebješkog) jezera i jedno u školi u selu Velje Duboko u vrećama za spavanje. Naravno, podizanje šatora za sve ljubitelje kampovanja se podrazumevalo. Iako sam kao devojčurak kampovala, nikada na primer nisam spavala u vreći i nisam išla na planinarenje duže od jednog dana. Sada već razmišljam i o kupovini šatora. 

U katunu kod Minića nema struje, ali postoji mokri čvor sa hladnom vodom. U školi u Velje Dubokom ima struje, ali nema vode.

Kada sam ukućanima predočila namere, stariji sin je upitao da li se neko ko striktno vodi računa o ishrani, može organizovati i hraniti se bezbedno u ovakvim uslovima? Tako je ovo putovanje postalo pravi izazov po pitanju spremanja bezglutenskih obroka. Dobra strana celog putešestvija bila je ta što se prtljag prevozio džipom do sela Velje Duboko i kasnije do Međuriječja, dok su nam tokom dana bili neohodni samo mali rančevi. Ako nemate dovoljno mesta u velikom rancu ili torbi sa opremom, dovoljno je spakovati malu torbu (može i termo-torba) sa hranom. Preporučujem da nabavite mali kamperski primus i jednu posudu za podgrevanje ili veću džezvu sa sklopivom ručkom. Hrana vam je potrebna za tri dana.

Prvi dan:

Ovaj dan je zaista bio inspirativan. Odabrala sam lakšu rutu i zaista sam uživala u nepreglednim livadama prepunim cveća, izvorima sa ledenom vodom, razbacanim katunima i oštrim vrhovima Velikog i Malog Žurima. Nas tri smo odustale od uspona na Veliki Žurim i opredelile smo se za šetnju. Sačekaćemo grupu na dogovorenom mestu. Iznenađenja nikada dosta. Dok smo se pitale kojim putem krenuti, u mestu zvanom Bare Bojovića, dve domaćice su izašle iz katuna upitavši nas kuda idemo pa su nas pozvale na kafu. Tako smo u katunu kod Škundrića završile na ručku. Gostoprimljivost ovih ljudi je neverovatna. Kada okopne snegovi dolaze sa stokom u ove vrleti i ostaju do oktobra. Planinka je u ovim krajevima naziv za domaćicu koja pravi sir i kajmak. Naša domaćica je zaista vrhunska planinka jer ukus kajmaka koji smo probali teško je opisati. Možda je pogled sa Velikog Žurima neverovatan ali vreme provedeno sa ovim divnim ljudima je ipak nešto što ću dugo pamtiti.

Smeštaj u katunu kod Minića je sasvim u redu. Čisto je, domaćini su uslužni i ljubazni. Ovde se zaboravljaju blagodeti savremenog života i prepuštate se prirodi. Slab signal mobilne telefonije može se uhvatiti samo na jednom mestu. U katunu se može poručiti glutenska hrana (uštipci, cicvara, prženice) kao i fantastičan lisnati sir. Iako su mesta gde se sir i kajmak spremaju veoma čista i domaćice zaista vode računa, ako ste osetljivi najbolje je da sir kupite i ponesete kući. Kontaminacija se ne može izbeći, tako da mislim da nije baš neophodno da na 1700 metara nadmorske visine, daleko od svega, testirate svoj stomak.

Oblaci su se gomilali tokom kasnog popodneva i počela je takva oluja da smo svi vrlo brzo krenuli na spavanje. Kiša, grȃd, jak vetar, sevanje munja i pucanje gromova – kakav neverovatan kraj dana. Ništa mi od toga nije zasmetalo i vrlo brzo sam utonula u dug, okrepljujući san.

Drugi dan:
Nevreme praćeno jakom kišom koja je celu noć padala dovelo je do toga se prvobitni plan promeni. Previše je bilo klizavo i opasno za uspon na Lastvu i Rogođed. Kada je kiša na momenat prestala, jedna grupa je prošetala do Nikolinog vrha dok je ostatak društva uživao kraj jezera.

Prilično jak doručak započeo je uz kuvano jaje, topolinu slaninu, hleb od heljde (ponela sam tri kriške) i domaće kiselo mleko. Inače, ovaj hleb volim da naseckam na kockice, stavim u zip kesu i grickam uz put sa suvim kajsijama. Ponela sam i jedno pakovanje Schar rustic hleba, da mi se nađe. Za ovaj dan pripremila sam i nekoliko kriški kolača sa suvim voćem, krekere, cipiripi čokoladice i kajsije.

Lagano smo krenuli ka selu Velje Duboko. Pratila nas je uporna, sitna kiša da bi se u jednom trenutku razvedrilo i na momente se pojavilo sunce. Makadamski put, pa još konstantno nizbrdo je nešto najgore za kolena. Bar za moja 🙁 Šumske jagode su došle kao nagrada za sve napore. Te večeri brčkanje u hladnoj Mrtvici bilo je prava blagodet za umorna stopala ali i odličan oporavak celog tela. 

Smestili smo se u školi u kojoj je zvonce za početak nastave poslednji put zazvonilo prošle godine. Tužan podatak. Smiraj dana nagoveštavao je lepo vreme pa smo zaspali sa nadom da će se avantura kroz kanjon Mrtvice i ostvariti. Moram priznati da je spavanje u vreći na podu učionice bilo sasvim u redu i da mojim leđima prijaju tvrde podloge. Samonaduvavajuće podloške su odlične i daju osećaj mekoće i prividne udobnosti.

Supa u kocki je te večeri bila tako okrepljujuća da sam topolin mesni narezak i krastavac ostavila za sutradan. Preostali kolač i krekeri bili su mi sasvim dovoljni. 

Jutro u ovim krajevima je čarobno. Buđenje je uz crkvut ptica i žubor reke. Još sanjiva, ispijam jutarnju kafu pored reke Mrtvice i pokušavam da sliku ove nestvarne lepote zamrznem i pohranim u sećanju.

Za doručak sam namazala cipiripi na hleb. Dva sendviča sa Schar rustic hlebom pečenicom i sirom spremila sam za užinu tog dana. Još malo suvog voća, dve kruške i dve flaše vode spakovala sam u ranac uz pez bombonice i nekoliko komada bajadera. Konačno sam shvatila da nosim previse hrane. Jedino što mi je ovog dana bilo baš neophodno je voda. Punila sam flaše kad god smo prošli pored nekog izvora.

Staza koja vodi kroz kanjon je markirana, sa putokazima i obaveštenjima. Nije tehnički zahtevna ali potrebna je pažnja jer se dešavaju odroni, u nekim delovima stene su dosta klizave a i staza je porozna pa se ne treba približavati samim ivicama. Na nekim mestima dubina kanjona je i do 1100m. Zaista se ne može opisati kakav je doživljaj kretati se kroz kanjon čije je ime u suprotnosti sa lepotom kroz koju prolazite. 

Afroditine kade bile su mesto gde smo napravili prvu dužu pauzu. Najhrabriji su se i okupali.

U čarobnoj šumi kod Kapije želja bacali smo kamenčiće u reku i zamišljali želje. Da bi vile sa Maganika ostvarile želju ona mora da bude “čista i iz srca i da nije na štetu drugoga.”

Svakako jedna od najimpresivnijih tačaka na ovom putu su Mrtvičke grede. Nije delo prirode već čoveka. Sedamdesetih godina dvadesetog veka, vojska je prokopala ovaj put da bi se spojila sela Velje Duboko i Mrtvo Duboko. Poznat je i kao Danilov put, jer je napravljen po zamisli generala Danila Jaukovića. 

Na samom kraju puta dolazimo do lučnog, kamenog Danilovog mosta. Podigao ga je knjaz Danilo Petrović 1858. u spomen svojoj majci.

Dok sam prepakivala stvari u Međurečju nisam mogla da se otmem utisku da su mi ova tri dana bila pravi odmor. Uz sve napore koje sam imala krenula sam nazad skroz regenerisana. Slike su počele da se nižu, prepričavali smo proživljeno, a prava vučja glad stigla me je na Zlatiboru. Mesni narezak je bio pun pogodak. Put do Beograda sam prespavala.