(Pokušaću ovim postom da opišem moje iskustvo sa bezglutenskom ishranom, a u sledećem će biti osvrt na osvajanje kuvarskih veština).

Uskoro će tri godine kako je moj mlađi sin na bezglutenskom režimu ishrane. Tri godine snalaženja. Strahova. Osluškivanja. Merenja – više težine nego visine, mada je sve bilo uglavnom u korist visine. Kontrole. Savetovanja. Uspeha! 

Pre više od dvadesetak godina saznala sam da je unuk jednog našeg prijatelja alergičan na pšenicu i da umesto hleba mora da jede proju. Tada sam prvi put čula da je neko alergičan na pšenicu. Bilo mi je čudno da neko može da bude alergičan na hleb. Jer pšenica je bila jednaka hlebu. 

Moje mlađe dete je od rođenja prilično osetljivo. Od šestog meseca borili smo se sa opstruktivnim bronhitisom, pa nam je taj rani period bio obeležen stalnim inhalacijama, zatim ekcemom, a kasnije i jakom reakcijom organizma ispoljenom u vidu alergije na određenu vrstu hrane. Kikiriki i kakao su u svim oblicima izbačeni iz ishrane, kravlje mleko je zamenjeno kozjim i sojinim. Mislim da deca koja imaju određene zdravstvene probleme to prihvate na neki svoj način i trude se, da se koliko toliko pridržavaju istog, iako nemaju baš pravu svest o svemu što ih je snašlo. Parafraziram vaspitačiu Dudu, koja mi je jednog popodneva, kada sam došla po decu, prišla i pružila veliku belu Milka čokoladu. Jedno dete je slavilo rođendan i većina posluženja je bila od sastojaka koje moj sin nije smeo i to je i rekao vaspitačici. Rekla mi je da je bila zadivljena malim čovekom i izašla je da mu kupi najveću čokoladu bez kakaa. 

Kada je krenuo u prvi razred, inhalator je postao prošlost, ishrana više nije bila ograničena i mi smo mislili da su “dečje bolesti” iza nas. Prve ozbiljnije simpotome primetili smo na letnjem raspustu između četvrtog i petog razreda. Celo leto na moru prošlo je u sporadičnim, jakim grčevima. Sve se to nastavilo, samo još učestalije dok u novembru nije završio u bolnici. Tokom mesec dana ispitivanja otkriven je Hašimoto tiroiditis (doktor nas je pitao da li mi imamo neke bolesti, pa kako ja nemam štitnu žlezdu urađene su analize). Alergije na hranu – negativne. Isključena je celijakija. Nakon nekoliko seansi kod psihologa, rečeno nam je da nismo za nju. Svi zajedno. Sve u svemu, određeno je praćenje uz redovne kontrole. Krenuli smo i sa alternativom, ali bez nekog velikog boljitka. Malo je ojačao imunitet, malo smo pripazili na hranu kod smene godišnjih doba, da bi se izbegle tegobe koje mogu da imaju osobe osetljivog stomaka. Mislim da smo se sve vreme vrteli u krug. On nije prestajao da trenira košarku, ali često ne bi mogao da izdrži ceo trening, ujutru se budio sa podočnjacima, često je bio bolestan a organizmu je trebalo dugo vremena da se oporavi. Rastao je, ali kilogrami su se negde gubili iako nije imao problem sa količinom hrane koju je mogao da pojede. Zatim se desio jedan ozbiljan pad leukocita i samo zahvaljujući našoj dragoj dr Ani, koja je po ko zna koji put verovala u njega, izgurao je sve bez odlaska u bolnicu. Mi smo bili skroz skrhani. Nismo mogli da nađemo način da poboljšamo zdravlje našeg deteta. 

Tako sam jednom sva očajna otišla kod njegove doktorke u Dom zdravlja po recepte i onako, pošteno sam joj se izjadala. To su one situacije kada ništa ne očekujete, samo vam je potreban neko da vas sasluša. Ona mi je predložila da odemo kod jednog doktora jer, neki roditelji su imali pozitivno iskustvo u lečenju svoje dece, pa eto, da probam. Nisamo ništa očekivali. Više se i ne sećam kod kojih smo sve doktora bili. Svi su oni vrsni u svojim oblastima, ali jednostavno nekad uz svu dobru volju, nije bilo dobrih rezultata. Otišli smo, naravno. Doktor je posle detaljne analize njegovih rezultata, predložio bezglutenski način ishrane. Rekao je da ima slične probleme kao Đoković. Toga sam se i plašila. Sad smo fancy family, hranimo se bez glutena. Verujte, to je bio moj komentar. Nisam verovala. Za razliku od mene, moj muž je je po prvi put pomislio da će to biti dobar način. 

Prvi savet o bezglutenskoj ishrani dobila sam kada sam vežbala kod trenera Marka. Predložio mi je, s obzirom na moje zdravstveno stanje (hipotireoza), da probam bezglutenski način ishrane. Da je to odličan način za sve koji kubure sa autoimunim bolestima. Pročitala sam sve na Internetu i shvatila da mi je to prilično komplikovano. Nije mi baš toliko loše pa da moram da izađem iz svoje zone komfora i da se bakćem sa bezglutenom. Negde u to vreme se pojavila i knjiga Novaka Đokovića i cela ta priča delovala mi je kao još jedan od načina trendi ishrane. Oooh, kako sam samo grešila!! Posle nekoliko meseci došla sam u situaciju da moram sve radikalno da promenim. Tada sam detaljno pročitala Đokovićevu knjigu i shvatila da se i na mene odnosi ona čuvena poslovica “Ko ne plati na mostu, plati na ćupriji” – na to me je podsetilo ovo moje nećkanje.

Doktor nam je dao smernice, šta je dozvoljeno od brašna, kako se hrana priprema, čuva. Moje dete je tada imalo 174cm i nestvarnih 43kg. Na kontrolnom pregledu kod lekara sportske medicine na Tašmajdanu zabeleženo je 1% masti. Doktor nije verovao i tražio je da se rezultat ponovi jer pred sobom je imao dete koje je osmi razred, a koje izgleda kao da je peti. I sad se stresem kad pomislim na to. Doktor je napomenuo da može da dođe do jakih reakcija – od bolova u stomaku, gubitka težine, otežanog pražnjenja, grčeva. Na žalost, jednu od tih epizoda su, slobodno mogu da kažem, proživeli i naši prijatelji, kada je na snegu, zbog iznenadnog jakog bola u stomaku pao kao pokošen. Oko četrdeset dana organizmu je trebalo da očisti od otrova i da se vrati u normalu. Doktor je uglavnom na sva moja pitanja imao odgovor da je to samo jedna u nizu očekivanih reakcija i da će se stanje stabilizovati. I na kraju se stabilizovalo. Samo je bilo potrebno dosta strpljenja. Ili se to kaže živaca. 

Ja sam odlučila da mu se od starta pridružim. Setila sam se Markovih saveta i shvatila sam da je došlo vreme da ih primenim. Kod mene je situacija bila drugačija, ali napomenuću samo neka poboljšanja. Otoci su nestali. Konačno sam mogla da nosim prstenje. Da odem i da se vratim sa posla u istim cipelama. Dešavalo se da mi skočni zglobovi toliko oteknu da mogu da nosim samo patike. Sad bez problema šetam u visokim potpeticama. Ne znam da li bih bila baš toliko istrajna da sam bila sama u ovome. Ja ni dijetu nisam mogla da držim duže od deset dana. U društvu je i lakše i lepše. 

Uz obavezan eutiroks svakog dana, moj sin nema više nikakvu terapiju. Sad je on momak od 193cm i 66kg. Još uvek raste a i kilogrami se konačno “lepe”. Mislim da je dovoljno vremena prošlo da mogu da kažem da mu je ovakav način ishrane promenio život. 

“Zvezdice” su bezglutenski keksić idealan za popodnevne čajanke. Najbolje su sutradan. Recept je iz Schar-ove brošure i zove se “Hrskavo testo”. Mi smo ga preimenovali u “Zvezdice”.

Bezglutenski keks “zvezdice” 

Sastojci:300 grama bezglutenskog brašna (Mix B)
150 grama maslaca
2 jaja
75 grama šećera
2 kašičice vode
prstohvat soli
1 ravna kašičica praška za pecivo

Priprema:
Na kockice iseckajte hladan maslac i dodajte u brašno pomešano sa praškom za pecivo i dobro sve rukama dobro sjedinite. Dodajte ostale sastojke i zamesite testo. Prekrijte providnom folijom i ostavite u frižideru najmanje 30 minuta (može i duže). Razvaljajte testo i pravite modlicom zvezdice ili neke druge oblike. Peče se u plehu obloženim papirom za pečenje 10-12 minuta u rerni zagrejanoj na 150-180C. Ja pečem 10min na 150C.