Pre desetak dana odlučila sam da generalno pospremim kuhinjski ormar koji koristim i kao ostavu jer pravu nemam. Slobodne površine u stanu bile su nedovoljne da prihvate sve ono što je godinama čekalo dobro sakriveno u kutijama. Auh, šta sam sve pronašla… Skrivene kuhinjske drangulije kupljene nekad, negde jer su mi bile baš neophodne, a upotrebljene jednom ili nijednom. Seckalice, ljuštilice, filteri za čaj, štipaljke za kese, metlice od miksera, salvete sa božićnim motivom, staklene šoljice za kafu, nož za sir, modlice i još svašta nešto što je moglo da se svrsta i u kategorije “nije baš neophodno” ili “žao mi da bacim”. Pronašla sam i krckalicu za orahe, a bila sam ubeđena da sam je greškom bacila. Moram priznati da je ormar ipak ogroman. Mislim, šta je sve stalo u njega, sigurno bi stalo i u veću ostavu. Ceo dan sam provela u selektovanju, da bih pri kraju dana shvatila da su mi sve te sitnice ipak preko potrebne. Izgledala sam kao dete kome se sklone igračke na par meseci, pa opet vrate iz kutije, da se koriste kao nove. 

Moj muž je konstatovao da mi sledećih godinu dana sigurno ništa od kuhinjskih sitnica nije potrebno. “Ali, treba mi pravougaoni kalup za tart!” uzviknula sam sa sjajem u očima. Pogledao je u gomilu naslaganih plehova, kalupa i modli i upitao da li ću se kupovinum tog kalupa rešiti svih onih plehova naslaganih na šporetu? Samo sam zatreptala i uputila mu najslađi mogući osmeh. Odustao je od bilo kakvog komentara. Doduše, poslednji komentar na temu kupovine posuđa bio je “da još nije upoznao ženu koja iz Italije nosi šerpe i lonce, a ne cipele!” Pa, da li sam ja kriva što je robna kuća “Upim” bila pored hotela i što je na izlogu velikim crvenim brojkama pisalo 50% a odnosilo se i na šerpe i na cipele 🙂

Ne obraćajući pažnju na lom po kući, mlađi sin je upitao da li imamo neke slane grickalice koje bi on poneo jer se posle treninga viđa sa društvom. Nešto za uz pivo? Šta će dete, nije krivo što sam se ja dala u posao kome se kraj neće videti ni za dva meseca. Pogledala sam po zatrpanoj kuhinji i samo slegnula ramenima. Ni kafu nisam imala gde da skuvam. Jedino je rerna bila prazna. Setila sam se da sam kod Tanje na blogu videla recept za hleb sa semenkama koji mi se učinio zanimljiv. Od posuđa mi je bila potrebna jedna činija, varjača i pleh. Pored nekoliko posudica, iz Italije sam donela pune kese bezglutenskih namirnica, brašna (ne dobijamo na recept), semenki, pahuljica, začina. Taman sam za ovo “zrnevlje” lepo iskoristila teglice koje su godinama čekale da budu upotrebljene. 

Knekkebrød ili krekeri sa semenkama bez glutena

Sastojci:
100 grama bezglutenskog brašna
100 grama ovsenih pahuljica
40 grama susama
30 grama golice
40 grama semenki lana
1 kašičica soli
2 kašike maslinovog ulja (može bilo koje ulje)
350ml hladne vode

Priprema:
Sve sastojke promešati i ostaviti da odstoje 10 minuta.
Veliki pleh od rerne obložiti papirom za pečenje, sipati smesu i ravnomerno poravnati kašikom ili špatulom. Staviti u rernu zagrejanu na 170°C i peći 10 minuta. Izvaditi pleh i oštrim nožem iseći željene oblike. Vratiti u rernu i peći još 50 minuta. Ohlađeno iseći po već napravljenim rezovima. Možete i samo ispeći koru pa skinuti papir za pečenje i izlomiti nepravilne oblike. Dužina pečenja može da varira od jačine rerne. Mogu biti odlična podloga za kanapee. Iako bi Knekkebrød u prevodu bio hrskavi hleb kod nas se već odomaćio naziv “krekeri sa semenkama”.